Nakon duge i teške bolesti u nedjelju navečer u Kliničkom centru Univerziteta u Sarajevu preminula je Hatidža Mehmedović, predsjednica Udruženja Majke Srebrenice.Mehmedović je javnosti bila poznata kao osoba koja je tokom genocida u Srebrenici ostala bez supruga, dva sina, brata i mnogo rodbine, ali koja je nakon svih događaja ostala istrajna u borbi za pravdom i istinom o onome što se dešavalo u julu 1995. godine.
Iz Medžlisa Islamske zajednice u Srebrenici obavijestili su širu javnost o Hatidžinoj smrti.
“Naša majka i veliki borac za istinu o genocidu u Srebrenici, Hatidža Mehmedović, večeras u 19:30 sati je preselila na ahiret. Molimo Allaha dž.š. da joj se smiluje i u džennetu je sastavi s njenim sinovima. Amin“, navodi se u kratkom saopćenju.
Mehmedović je u javnosti često isticala nadu da se dešavanja iz Srebrenice više nikome i nigdje ne smiju ponoviti.
“Svaka osoba ima pravo na život. Zločinci trebaju da prihvate odgovornost za genocid koji su počinili. Iako nismo zadovoljni mnogim presudama, zločinci treba da odgovaraju za zločin koji su počinli”, kazala je jednom prilikom.
Hatidža Mehmedović živjela je sama u srebreničkom naselju Vidikovac. Svo njeno bogatstvo nestalo je u genocidu. Srpski zločinci ubili Hatidžine sinove Azmira i Almira, muža Abdulaha i desetine muških članova familije.
Jedino društvo Hatidži pravile su tri jele koje u dvorištu kuće njen sin Almir posadio dok je išao u školu.
„Grlim tri jele i zamišljam da grlim mog Almira, mog Azmira, mog Abdulaha. Kad je moj Lalo posadio ove jele rekao je, ženit ću se kad porastu. A sad majka umjesto sinova i unuka obilazi jele“, govorila je novinarima Anadolije svoju bolnu priču majka Hatidža, koja je svoje najmilije 2010. godine ukopala u mezarju Memorijalnog centra Potočari-Srebrenica.
„Ta djeca su izvedena iz školskih klupa na strijeljanje. Njima su iz ruku uzete olovke, a ne puške. Golorukim i golobradim dječacima su vezali ruke i oči, a onda pucali u njih. Ne znam kako majci srce ne pukne“, govorila je Hatidža dok je drhtavim rukama milovala jedine preostale fotografije svoje djece.
„Sanjam ih. Zovem ih. Tražim ih. Ako su mi došli na san ja kažem ljubi vas majka, je li ja ovo sanjam ili ste se stvarno vratilii. Oni mi kažu došli smo majko, ne sanjaš. A onda se probudim i opet nema nikoga. Ja nemam više šta izgubiti. Moje svo bogatstvo je ukopano u Potočarima. Memorijalni centar je naša druga Meka, naše hodočašće , naša živa rana koja će uvijek krvariti“, govorila je Hatidža.
(Preneseno sa slobodna-bosna.ba)
