Nakon godinu dana vratila se i ispričala svoje utiske za Magazin.ba.
“Nekako se naša deca već od malih nogu uče da su ta neka Austrija, Nemačka i Švajcarska zemlje budućnosti, da je to tamo med i mleko – para se ima na pregršt, a fino se radi. Plate su ogromne, vlada te čuva kao kap vode na dlanu i živiš život sretno i zadovoljno.
Odmah da raščistimo – to ništa nije tako. Ako je čovek snalažljiv, vredan i uporan on će imati novca i u Bosni i u Nemačkoj. Ja sam se zaputila u Nemačku da obezbedim ćerci potreban novac za školovanje. Provela sam tamo godinu dana kod poznanice koja je poreklom iz mog rodnog mesta.
Radila sam kao pomoćni radnik u kuhinji. Počevši od moga posla radilo se od jutra do mraka sa veoma malim pauzama. I tako je svugde. Stan srećom nisam morala da plaćam a da jesam ta bi mi plata odlazila skoro čitava na troškove stana što je sasvim apsurdno. Živjela sam fino u Bosni samo mi je trebalo više novca.
Drugo, upoznala sam mnogo naših ljudi koji tamo žive i mogu vam iskreno reći i potpisati, ti ljudi nisu isti kad su u inostranstvu i kad se vrate u rodni kraj. Isti ti ljudi se po Bosni rasipaju, iznašaju, žive da bi im ljudi rekli “Jao to su ovi iz Njemačke, kako oni dobro žive”, a zapravo je to samo lažna elita.
Novac se štedi da bi se vratili u rodni kraj 2-3 puta godišnje, letovanje moraju da planiraju godinu dana unapred i sve im je isprogramirano, nema prostora za spontane stvari i događaje. Tamo se nikakav bakšiš ne ostavlja, gleda se u poslednji cent, i ako im ne vratiš do poslednjeg centa – bune se.
Kada idu u supermarket, ne daj Bože da im ostane onih 50 centi u kolicima što se gura, trči, krši, lomi vraćaj se po 50 centi, kako to da ti ostane, a u Bosni ćemo glumiti elitu. Čisto prostačenje. Isti ti ljudi kada dođu ovamo, drže predavanje o moralu i životu, oni sve znaju i savetuju kako bi svi trebali preći u inostranstvo, da ovde života nema – a ja im samo odgovorim – E pa dragi moji, ja sam ovde poživela bolje i kvalitetnije nego pola naroda u Njemačkoj.
