Nešto tačno ne mogu da se sjetim kada i kako sam prvi put čula za ovu bolest. Rak. Nekako odjednom su počeli da oboljevaju poznanici, rodbina, znani i neznani i kao da je svaki umrli bolovao od ove bolesti. Na kraju , poslije dugih teških ili onih kraćih još težih borbi ostane samo tuga, bol, praznina i nevjernica bližnjih umrlog.
Bilo je to haman prije osam godina. Dobih informaciju da će tokom tog dana doći naši prijatelji, kolege, da bi se dogovorili o daljem radu na novim projektima.Nekad oko podne dvije srednjovječne žene, onako veselo i odmjereno ušetaše u našu kancelariju. Obje mostarke i obje samohrane majke, veliki borci za sebe i svoju djecu ali i za drugu djecu bez jednog roditelja. Naime, pored redovnih poslova koje obavaljaju one još rade i u udruženju za pomoć jetimima.
Jedna od njih ,Merima, toliko topla i pozitivna da bi malo ko rekao da je njen život obojen sivilom, tugom. Sa njom sam redovno komunicirala telefonom, veoma efikasno i odgovorno je obavljala svoj dio posla. Što bi se u našem narodu reklo jedna izuzetno radna žena , prepuštena svojim roditeljima, svojoj djeci. Merima se nikada nije žalila niti je davala do znanja drugim ljudima koliko život ustvari može biti težak.
Par puta bi navratila kod nas u udruženje, a jedne prilike mi donese vruć burek. Kaže kupila tu blizu, a znala je da još nisam ni doručkovala pa je željela da me iznenadi. Ah mila moja Merima. Bila sam i ja u Mostaru kod nje, jednom na pošumljavanju šume koje smo zajedno organizovale, a drugi put na podjeli ramazanskih paketa. Oba puta vidjeh njen trud, njenu žrtvu i na kraju neki stid i bijeg od medija, jer nije bila od onih koji bi sebe previše isticali, hvalili. Veliku radost kasnije primijetih u njenim očima dok smo same pile kafu pokraj Neretve i sumirale utiske. Tada mi nekako onako neobavezno reče da su joj i otac i majka na postelji, teško bolesni. Nije imala nikoga više pa je morala sama da brine o njima. Žao mi Nejra da ih dam u dom, i oni su puno oko mene deverali nekad, pa valjda je red sad da i ja njih pazim. Neretvo rijeko, ote joj se tad uzdah. Ma samo nek se zdravo pa lahko ćemo sve bona, znala bi reći.
Oktobar mjesec bi veoma buran što za nju tako i za mene. 100 jetima i odrasle djece poginulih boraca u BiH trebale smo voditi u Tursku u grad Eskišehir. Spremao se poseban program za njih. Pored svog stresa i velike brige, odgovornosti za tu djecu i svega proživljenog tih dana meni je Merima svojim prisustvom, svojim vedrim duhom uljepšala dane tamo. Saznavši da sam ponijela kafu iz Bosne bi veoma sretna, i svaku noć bi dolazila u moju sobu na po jednu, kako je govorila. Nekako tih dana svi nam donosiše meso, htjedoše da nas ugoste, a mi tada nenaviknute na njihove začine ne jedesmo pa ostadosmo gladne, ja bih samo ponavljala da mi je kako do Bosne da se najedem mamine kljukuše, a kod nje bi to toliki smijeh izazivalo da se danas sama znam nasmijati kad jedem kljukušu i sjetim se nje i njenog širkog osmijeha. Zavoljeh ovu ženu , uvuče mi se nekako pod kožu onaj njen vedri duh i njen način borbe za život.
„Već pet puta sam je zvala od jutros, ne javlja se, ne znam šta je sa njom. Moramo zatvoriti projekat, vrše pritisak na nas iz Istanbula ali ne mogu bez njenog dijela„ – obratih se jedno jutro svojoj direktorici. Merima nije bila osoba koja bi iskazivala neodgovornost , šta je ovo sad odjednom mislila sam, ponovo birajući njen broj telefona. Zvoni, jednom, dva puta … „haloo „ – toliko tiho i umorno izgovori da na prvi mah pomislih da sam pogriješila broj.
Nejra, izvini u bolnici sam. Bolesna sam, kažu rak, kasni stadij, uhvatio maha i kasno je za sve. Dubok uzdah, plač, jecaj i ono tutu…prekid veze. Prebiram po glavi, po svojim mislima i nikako ne mogu da se sjetim šta sam joj ja rekla onog trenutka, onog jutra, i da li sam joj uopšte išta i rekla? Tople suze obliše moje lice, plakala sam dugo tog dana, sutradan , dan poslije i svaki put kada bih se nje sjetila. Dovoljno je nekad vidjeti sliku Mostara, turskog grada Eskišehira i odmah se pojavi onaj neugodni, tupi bol u grudima.
Umrla je moja Merima, nedugo nakod tog poziva. Ostalo je dvoje maloljetne djece iza nje, ostali su njeni bolesni roditelji. Ona ne htjede njih za života svoga smjestiti u dom ali sudbina odigra neku drugu igru, ovaj put po Merimu i njene bližnje jako tešku. I Merimin suprug je umro od raka, na koju godinu prije nje. Tužno, teško. Čitava jedna porodica se porušila zbog te bolesti.
„Kako smo bili sretni, puni planova za nas, za našu djecu“ – jednom mi reče . „Ne dade nam se moja Nejra, ostah sama da se borim za njih.“
Eto ni njoj se ne dade.
Orose se oči, zaboli u grudima. Nje više nema, iza nje žive negdje njena djeca, molim Allaha da su bar na sigurnom. Život nije ono što mi planiramo, život je ono što nas u trenutku pogodi i što se živi tih momenata, tih dana.
Piše: Neyra Mekić Korkmaz
DnevniBUZZ
