Udari asteroida i kometa su verovatno doneli nešto od toga, ali nova naučna studija otkriva još jedan mogući izvor lunarne vode – zemljinu atmosferu.
Joni vodonika i kiseonika koji izlaze iz gornjih slojeva atmosfere naše planete, a zatim se sjedinjuju na Mesecu, mogli su da stvore čak 3.500 kubnih kilometara površinskog permafrosta ili podzemne tečne vode, kažu naučnici.
Naučnici pretpostavljaju da se joni vodonika i kiseonika potiskuju na površinu Meseca dok Mesec prolazi kroz rep Zemljine magnetosfere (mehur u obliku suze oko Zemlje na koji utiče njeno magnetno polje). To se dešava tokom pet dana svakog lunarnog meseca.
Zbog Sunčevog vetra koji gura ovaj mehur, neke od Zemljinih linija magnetnog polja su prekinute: samo su na jednom kraju vezane za planetu.
Kada Mesec ometa rep Zemljine magnetosfere, neke od ovih prekinutih veza se fiksiraju, što dovodi do toga da joni vodonika i kiseonika koji su prethodno pobegli iz Zemljine atmosfere iznenada jure nazad ka njoj.
„Kao da je Mesec pod tušem – pljusak vodenih jona koji se vraća na Zemlju pada na površinu Meseca”, objašnjava geofizičar Gunter Kletečka sa Univerziteta Ferbanks na Aljasci.
Pošto Mesec nema magnetosferu, kada joni udare u njegovu površinu, stvara se permafrost, pretpostavljaju istraživači. Deo tog leda, zahvaljujući različitim geološkim procesima, mogao bi da dospe pod površinu i pretvori se u vodu u tečnom stanju.
Istraživači sugerišu da je tokom milijardi godina, još od perioda kada su rana Zemlja i Mesec bili pod stalnim udarima drugih nebeskih tela koja su jurila kroz svemir, došlo do nagomilavanja ovih jona.
Gravitacioni podaci sa Nasinog lunarnog orbitera „Rekonaisens“ (Reconnaissance) korišćeni su da se izbliza sagledaju polarni regioni Meseca i nekoliko velikih kratera. Tim je uočio anomalije koje bi mogle ukazivati na rasede u stenama u kojima je permafrost mogao da bude zarobljen, prenosi b92.
„Proračuni sugerišu da se nekoliko hiljada kubnih kilometara vode možda akumuliralo na ovaj način ispod površine Meseca u poslednje tri i po milijarde godina.”
Iako je voda na Mesec verovatno dospela iz nekoliko izvora – uključujući reakcije vodonika i kiseonika izazvane solarnim vetrovima, smatraju naučnici – veliki deo je možda stigao na ovaj način.
Takva akumulacija bila bi dovoljna da napuni jezero Hjuron u Severnoj Americi. Zaštita koju pružaju krateri i pukotine u stenama sorečavaju da voda isparava nazad u svemir.
Pošto Nasa planira da ljudi duže borave na Mesecu, podrazumeva se da buduća lunarna stanica treba da bude u blizini nekog izvora vode. Najnovije istraživanje bi moglo da pomogne stručnjacima da odluče gde da postave tu stanicu.
„Pošto Nasin Artemis tim planira da izgradi bazni kamp na južnom polu Meseca, joni vode koji su nastali pre mnogo eona na Zemlji mogu se koristiti u sistemu za održavanje života astronauta“, navodi profesor Kletečka.
Istraživanje je objavljeno u “Scientific Reports”.
(Haber.ba)
