Majka Tima Mejsona, koji je izrastao u veoma uspješnog 25-ogodišnjaka, bila je za vrijeme trudnoće zložena velikim količinama radijacije nakon nuklearne nesreće u Černobilju 1986. godine. To je umnogome uticalo na razvoj bebe, te se Tim rodio samo sa bez dve noge i jedne ruke. Pravi roditelji su ga ostavili i sirotištu, gdje su mislili da ga niko nikad neće usvojiti.
Međutim, Virdžinija Mejson (80), inače penzionisana izvršna direktorka humanitarne organizacije iz Amerike, naletela je na priču o ovom neoubičnom momku iz Rusije i poželjela je da ga upozna. Iako joj je i direktor sirotišta naglašavo da Tim neće moći da ima dobar život, nije marila za njegove neumesne komentare, jer čim ga je ugledala, poželjela je da ga odvede svojoj kući i da mu bude mama.
Usvojila je tada mališana od svega tri godine i odgajala ga je sa svojim suprugom. Potom je nastavila da brine o njemu kao samohrana majka, nakon što je iznenada izgubila partnera. Sedmogodišnji Tim i Virdžinija su postali pravi pobednički tim.
Kako je rastao, Tim nije dozvoljavao da ga to što ima samo jednu ruku sprečava u bilo čemu, hteo je da pokaže ljudima koliko greše kada pomisle da ljudi sa invaliditetom ne mogu da imaju lep i kvalitetan život.
Tako ovaj neverovatan dečko sa energijom koja sve pokreće danas trči, kuva, pleše, šeta svog psa i živi samostalno. Svoju protetiku odbacio je još kao klinac, istaknuvši da ga sprečava bude ono što jeste – svoj.
Sada ima 25 godina, živi u Hartfordu, u Konektikatu, SAD, radi na Vinskoj akademiji u dolini Napa.
– Ljudi misle da osobe sa invaliditetom ne mogu da vežbaju, ali svi mi to možemo. Vežba je za svakoga. Ljudi ne shvataju da ja ne sedim samo u svojoj sobi kao “trostruko amputirani”. Volim vežbanje i to me održava zdravim i fizički i psihički. Svaki dan se budim i borim se dalje. Moja nezavisnost je ono na čemu sam najzahvalniji – priča Tim.
I posebno ističe to što je Virdžinija u njemu prepoznala dječaka sa velikim potencijalima.
Znala je da ću biti dobro čim sam je pogledao i pravio smiješne grimase. Bila je veoma sretna što me je pronašla.
Odmah ga je usvojila i odvela kod sebe u Ameriku
Nakon što je Virdžinija usvojila trogodišnjeg Tima, on je sa njom došao u Ameriku i ubrzo nakon njegovog dolaska počeo da govori engleski.
– Išao sam u osnovnu školu i jednostavno sam odleteo u nebo. Bio sam zaista aktivan i uvijek sam se igrao na igralištu.
Kada je bio mlađi, Tim je rekao da je koristio protezu, hodalicu i štaku kako bi mogao da se kreće. Ali to ga je sprečilo da bude svoj.
– Stvarno mi se nije sviđala protetika, nisam imao osećaj da sam to pravi ja. Želio sam da budem svoj bez njih.
Virdžinija je podržala izbor svog sina da prestane da koristi protetiku. Tim je rekao da je odrastanje “kao da je na rolerkosteru”. U početku je uživao u školi i stekao prijatelje, ali se mučio tokom tinejdžerskih godina.
– Srednja škola je vrijeme kada sam počeo da primećujem uticaj mojih invaliditeta na sklapanje prijateljstava. Pitali su me, “ko bi uopšte izlazio sa tobom?
Sada, sa poslom i porodicom koja ga voli i prijateljima oko sebe, Tima uopšte ne dodiču ružni komentari.
– Postoji mnogo sumnje u to šta mogu da uradim. To može biti obeshrabrujuće. Ali ja sam ovde i uspevam. Video sam toliko pozitivnih komentara i to mi znači cijeli svijet. Ljudi se plaše da postavljaju pitanja. Postavljaju mi pitanja poput zašto sam rođen ovakav i opšta pitanja o mom stanju. Često me pitaju kako idem u kupatilo što mi je smešno.
(Haber.ba)
