U zadnje vrijeme sam pročitala mnogo novinskih tekstova u kojima se kaže da je “u Bosni i Hercegovini lakše pronaći inžinjera bilo koje struke nego berača malina”, da mladi “neće da rade” iako im gazde garantuju dnevnicu od 30 KM, obezbjeđen obrok, kartu za prevoz i čak kutiju cigara svaki dan.
“GDJE JE NESTAO PONOS RADNIKA”
Ako bi, pod tim uslovima, mlad čovjek neprestano radio 30 dana mjesečno, evo računice: zaradio bi mjesečno 900 maraka, imao kartu, obrok na poslu i kutiju cigareta. To znači da mu gazda u navedenim bonusima, obezbjeđuje dodatno još pola plate.
A koji je način da se to provjeri? Naravno: odeš i zaposliš se.
Ustala sam u pet ujutru da bih u sedam, kada zvanično počinje radno vrijeme na plantaži malina u Blažuju nadomak Sarajeva, stigla na vrijeme. Od grada sam promijenila dva prevoza – tramvaj do Ilidže, pa autobus do Blažuja.
Dočekao me gazda i pitao ko sam, šta sam i zbog čega želim da radim. Rekla sam da želim da radim, ali i to da sam po struci novinar. Tu je već ustuknuo i krenuo da me odgovara od posla.
Na pitanje znam li šta me očekuje, izbiflala sam ono što sam pročitala u medijima: 30 maraka, ručak, cigare.
Na to on ustuknu, pa reče da mediji svašta pišu, da bih to kao novinar trebala znati, te da je on nekada po kilogramu ubranih malina plaćao 30, pa 35 i sada – konačno 40 feninga.
Bila sam istrajna u namjeri da na toj plantaži provedem dan u svojstvu nekvalifikovanog radnika, na plus 40 i berem maline o kojima se toliko piše – samo da vidim kako to uživo izgleda. Na kraju mi je dao četiri gajbe i pokazao gdje trebam da idem i šta da radim.
Radnike koji su već bili tamo sam pitala šta i kako treba da radim. Teta Kada mi je odmah objasnila kako da razgrnem grm, poslažem gajbe, te kako da što brže berem jer malina nema još puno, a svaka je važna.
Koliko su maline “važne” najbolje je predstaviti matematički: po kilogramu ubranih malina radnik je plaćen famoznih 40 feninga, s obzirom da malina i nema previše – ne može se ubrati više od 30-ak kilograma (čitaj: radiš devet sati za 12 KM!), a tih istih 30 kg gazda prodaje za 180 KM (šest maraka po kilogramu).
Onako početnički, uspjela sam nabrati 18,600 kg maline. Za to sam, po obračunu, zaradila 6,16 KM. Za cijeli dan. Dan na suncu. Bez obroka, a kamoli obećane kutije cigara. Vode, doduše ima, a niko ti neće ništa ako i pojedeš koju malinu. Šta ćeš više?
Možda mislite da je ubitačno dosadno i naporno na suncu brati maline, ali meni nije bilo. Razmišljala sam o svačemu, kovala planove za budućnost, razgrtala žbunje i bila sretna kad ugledam jedno desetak malina na istom mjestu. Kada se radni dan završio ranije nego je planirano zbog kiše i grada, došlo je vrijeme obračuna. U teku je pažljivo upisano koliko je svako od nas ubrao malina taj dan. Na mom papiriću je pisalo: 23.07., 18,60 kg, zarađenih: 6,16 KM. Sa tom ceduljicom se ide kod direktora. A direktora nije bilo. Sekretarici je rekao da će nas isplatiti sutra.
Na pauzi za ručak sam gledala dvije sestre kako iz torbe vade najjeftiniji hljeb od bijelog brašna i dijele ga napola. Neka žena je od kuće ponijela krastavce i dijelila ih okolo. Sestre su ogulile krastavac i stavile ga u sendvič. Kasnije je ta žena: ispijena, umorna, sa maramom na glavi, pognute kičme ali sa nekim žarom u očima – svima prišla sa kutijom keksa i nutkala ga. Crvena marama, taj žar u očima i u drhtavoj ruci kutija jeftinih napolitanki. “Uzmi bona! Što nećeš?” – reče mi, a u meni se sve skupi.
Drugog radnika sam pitala kako se osjeća jer svaki dan radi za pet maraka. “Seko, nekad je ovako, nekad onako… Stari sam ja berač…”- odgovori polovično, kao da mi se pravda, piše “Hayat“.
(Haber.ba)
